The Host Balkan
Dobrodošli na The Host Balkan Forum! Smile
Registrujte se, postavite avatar, predstavite se i uživajte! Smile

Administracija



 
HomeCalendarGalleryKako koristiti ovaj Forum?TražiLista članovaGrupe korisnikaRegistracijaLogin

Share | 
 

  30.Prosvetljenje

Go down 
AutorPoruka
Mehurić

avatar

Broj komentara : 6
Reputation : 0
Join date : 2010-07-11

KomentarNaslov komentara: 30.Prosvetljenje   Sun Jul 11, 2010 8:42 pm

Mel? - upita ponovo, s nadom u glasu za koju nije želeo da se oseti u njegovom tonu.
Zagrcnuh se od još jednog jecaja, nešto tišeg.
- Znaš da sam to uradio zbog tebe, Mel. Znaš to. Ne zbog nj... toga. Znaš da nisam ljubio to stvorenje.
Moj sledeći jecaj beše glasniji, više jauk. Zašto ne mogu da ućutim? Pokušala sam da zadržim dah. -Ako si unutra, Mel... - zastao je.
Melani je mrzela to „ako". Jecaj mi se probi iz pluća i ja zi-nuh da uzmem vazduh.
- Volim te - reče Džared. - Čak i ako nisi tu, ako me ne čuješ. Volim te.
Ponovo sam zadržala dah, grižući usnu dok nije prokrvarila. Fizički bol mi nije odvukao pažnju onoliko koliko sam želela.
Ispred otvora je nastupila tišina, a zatim i unutra, dok sam postajala sve plavlja u licu. Osluškivala sam napeto, koncentrišući se samo na ono što mogu da čujem. Nisam htela da razmišljam. Tišina.
Bila sam sklupčana u najčudnijem mogućem položaju. Glava mi je bila najniže, s desnim obrazom pritisnutim uz grubi kameni pod. Ramena su mi se uvijala oko nagnječene ivice kutije, desno više od levog. Kukovi su mi štrcali nasuprot, levi list pribijen uz tavanicu. Borba s kutijama ostavila je modrice -osećala sam kako postaju sve toplije. Znala sam da ću morati da pronađem neki način da objasnim Ijanu i Džejmiju da sam
ovo sama sebi uradila, ali kako? Šta da kažem? Kako da im kažem da me je Džared poljubio da bi me testirao, kao da je pecnuo pacova električnom strujom da bi video njegovu reakciju?
I koliko dugo treba da ostanem u ovom položaju? Nisam želela da pravim nikakvu buku, ali osećala sam kao da će mi kičma prepući za tili čas. Bol je svake sekunde postajao nepodnošljiviji. Neću moći još dugo da ga trpim u tišini. Iz grla mi se već otimalo cviljenje.
Melani nije imala ništa da mi kaže. U tišini je razmišljala o sopstvenom olakšanju i besu. Džared joj se obratio, konačno priznavši njeno postojanje. Rekao joj je da je voli. Ali poljubio je mene. Pokušavala je da ubedi sebe da nema razloga da bude povređena time, pokušavala da poveruje u sve čvrste razloge koji su govorili da je taj osećaj bio lažan. Pokušavala, ali još nije uspevala. Mogla sam da čujem sve to, iako te misli nisu bile upućene meni. Nije govorila sa mnom - u klinačkom, durlji-vom smislu te reči. Ignorisala me je ćutanjem.
Osetila sam neki nepoznat bes prema njoj. Ne kao u početku, kada sam strahovala od nje i želela da nestane iz mog uma. Ne, sada sam se i sama osećala izneverenom. Kako može da se ljuti na mene zbog toga što se desilo? Kako to ima smisla? Kako ja mogu da budem kriva što sam se zaljubila zbog njenih sećanja koje mi je ona nametnula i što me je onda nadjačalo ovo neposlušno telo? Bilo mi je krivo zbog toga što pati, pa ipak, moj bol njoj nije ništa značio. Uživala je u njemu. Zlobno ljudsko biće.
Suze, sada mnogo slabije, lile su mi niz obraze u tišini. Njeno neprijateljstvo prema meni ključalo je u mom umu.
Odjednom više nisam mogla da izdržim bol u nagnječenom delu vrata. Kap je prelila čašu.
— Uuh — zaječala sam, odgurujući se od kamen i kutiju sam se ispravljala.
Više nisam marila za buku, samo sam želela da izađem. Zaklela sam se u sebi da više nikad neću kročiti preko praga ove proklete jame - radije ću da umrem. Bukvalno.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
Mehurić

avatar

Broj komentara : 6
Reputation : 0
Join date : 2010-07-11

KomentarNaslov komentara: Re: 30.Prosvetljenje   Sun Jul 11, 2010 8:46 pm

Bilo je teže izmigoljiti se napolje nego uleteti unutra. Koprcala sam se i vrpoljila okolo dok nisam osetila da samo pogoršavam situaciju, savivši se u položaj nakošene perece. Ponovo
sam počela da plačem, kao dete, plašeći se da se nikad neću osloboditi.
Melani uzdahnu. Zakači stopalo za ivicu otvora i izvuci se, predložila je.
Ignorisala sam je, boreći se da provučem torzo pored jednog naročito zašiljenog ugla. Ubadao me je tik ispod rebara. Nemoj da se detinjasta, progunđa ona. Ko mi kaže.
Znam. Oklevala je, zatim popustila. U redu, izvini. Stvarno mije žao. Vidi, ja sam čovek. Ponekad je teško biti pravičan. Naša manja nisu uvek na mestu, ne činimo uvek pravu stvar. Njena ljutnja je još bila prisutna, ali trudila se da oprosti i zaboravi da sam se upravo bila poljubila sa čovekom njenog života - ili je barem ona tako mislila o tome.
Zakačila sam stopalo oko ivice i povukla. Koleno mi je udarilo u pod pa sam iskoristila tu polugu da podignem rebra sa zašiljenog kamena. To mi je bilo lakše nego da zakačim i drugu nogu i opet povučem. Šake mi konačno napipaše pod i ja se probih napolje, kao beba koja izlazi s nogama napred, padajući na tamnozelenu prostirku. Ležala sam tu nekoliko trenutaka, potrbuške, zadihana. Bila sam ubeđena da je Džared odavno otišao, ali nisam odmah pokušala da to proverim. Samo sam udisala i izdisala dok se nisam osetila spremnom da podignem glavu.
Bila sam sama. Trudila sam se da se usredsredim na olakšanje i zaboravim na tugu koju je ta činjenica izazvala. Bilo mi je bolje samoj. Manje ponižavajuće.
Sklupčala sam se na prostirci, spuštajući glavu na plesnji-vu tkaninu. Nije mi se spavalo, ali bila sam umorna. Toliko sam teško podnela Džaredovo odbijanje da me je to iscrpelo. Sklopila sam oči i trudila se da razmišljam o stvarima koje neće terati moje naduvene oči da zaplaču. O bilo čemu, samo ne o užasnutom izrazu Džaredovog lica kada je odleteo od mene.
Sta Džejmi sada radi? Da li zna da sam ovde, ili me traži? Ijan će dugo spavati, delovao je tako iscrpljeno. Hoće li se Kajl uskoro probuditi? Hoće li krenuti da me traži? Gde je Džeb? Nisam ga videla ceo dan. Da li se Doca zaista toliko napio da je zaspao? To ne liči na njega...
Počela sam polako da se razbuđujem, probuđena zavijanjem praznog želuca. Ležala sam u tišini nekoliko minuta, pokušavajući da se orijentišem. Da li je dan ili noć? Koliko dugo sam spavala ovde sama?
Moj želudac, međutim, više nije hteo da trpi glad i ja se pridigoh na kolena. Mora da sam dugo spavala kad sam ovako ogladnela - propustila sam obrok ili dva.
Razmišljala sam da li da pojedem nešto s gomile zaliha u rupi — na kraju krajeva, već sam oštetila gotovo sve, a možda ponešto i uništila. Ali to me je samo nateralo da osetim jaču grižu savesti zbog pomisli da uzmem još te hrane. Uzeću neku veknicu iz kuhinje.
Osećala sam se pomalo povređenom, povrh onog srceparajućeg bola, što sam bila ovde dole toliko dugo a da niko nije došao da me potraži - kako sujetno s moje strane; zašto bi ikoga bilo briga šta je sa mnom? — tako da mi je laknulo kada sam ugledala Džejmija kako sedi na ulazu u veliku pećinu s baštom, leđa okrenutih ljudskom svetu iza njega, bez sumnje čekajući mene.
Oči mi radosno sinuse, kao i njegove. Osovio se na noge, s izrazom olakšanja.
— Dobro si - rekao je; kad bi samo bilo tako. Počeo je da brblja. - Mislim, nisam mislio da Džared laže, ali rekao je da misli kako želiš da budeš sama, i Džeb je rekao da ne mogu da te obiđem i da moram ostati ovde tako da on može da vidi da se nisam ušunjao tamo, ali iako nisam mislio da si povređena i slično, bilo mi je teško da budem siguran u to, znaš?
— Dobro sam - rekoh mu. Ali ruke su mi bile ispružene, tražeći utehu. Zagrlio me je oko struka i bila sam šokirana kad sam otkrila da može da osloni glavu na moje rame dok stojimo.

— Oči su ti crvene — prošaputa. - Je li bio zao prema tebi?
— Nije. - Na kraju krajeva, ljudi nisu namerno surovi prema laboratorijskim pacovima; samo pokušavaju da saznaju nešto.
— Sta god da si mu rekla, mislim da nam sada veruje. Za Mel, to mislim. Kako se ona oseća?
— Drago joj je zbog toga. On zadovoljno klimnu. — A ti? Oklevala sam, tražeći činjenični odgovor. - Lakše mi je da
kažem istinu nego da pokušam da je sakrijem.
Moje izvrdavanje je po svemu sudeći poslužilo kao zadovoljavajući odgovor na njegovo pitanje. Iza njega, svetlost u bašti bila je crvena i bledela je. Sunce je već zašlo u pustinji.
- Gladna sam - rekoh, i odvojih se od njega.
- Znao sam da ćeš biti. Sačuvao sam ti nešto dobro. Uzdahnula sam. - Hleb je dovoljan.
- Ostavi se toga, Lunjo. Ijan kaže da si previše požrtvova-na za svoje dobro.
Napravih grimasu.
- Mislim da je u pravu - promrmlja Džejmi. - Čak kad bismo te svi želeli ovde, ti ne bi pripadala tu dok tako sama ne odlučiš.
- Nikada ne mogu pripadati ovde. I niko me zaista ovde ne želi, Džejmi.
- Ja želim.
Nisam se prepirala s njim, ali nije bio u pravu. Nije lagao, jerjeverovao u ono što govori. Ali ono što je zaista želeo bila je Melani. Nije nas posmatrao odvojeno, kao što bi trebalo.
Trudi i Hajdi su pekle hleb u kuhinji i delile svetlozelenu, sočnu jabuku. Naizmenično su uzimale zalogaje.
- Drago mi je što te vidim, Lunjo - reče Trudi iskreno, pokrivajući usta dok je govorila, jer je još uvek žvakala poslednji zalogaj. Hajdi klimnu u znak pozdrava, zuba zarivenih u jabuku. Džejmi me ćušnu, pokušavajući da to izvede neprimetno - pokazujući da ljudi žele moje društvo. Nije mnogo mario za uljudnost.
-Jeste li joj sačuvale večeru? — upita željno.
- Nego šta — odgovori Trudi. Sagla se, posegnula rukom pored pećnice i vratila se s metalnim plehom u ruci. - Ostavila sam ga na toplom. Sada je verovatno loše i tvrdo, ali bolje od onog što obično imamo.
U plehu je stajao povelik komad mesa. Pljuvačka mi pođe na usta, čak i dok sam odbijala porciju koja mi beše dodeljena.
- To je previše.
- Moramo pojesti kvarljivu hranu prvog dana - stade Džejmi da me hrabri. - Svako jede dok ne pukne - to je tradicija.
- Potrebni su ti proteini - dodade Trudi. - Predugo smo jeli hranu uzgajanu u pećinama. Čudi me što niko nije u lošijem stanju.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
Mehurić

avatar

Broj komentara : 6
Reputation : 0
Join date : 2010-07-11

KomentarNaslov komentara: Re: 30.Prosvetljenje   Sun Jul 11, 2010 8:49 pm

Jela sam svoje proteine dok je Džejmi s budnošću sokola posmatrao kako svaki zalogaj putuje od pleha do mojih usta. Pojela sam sve da mu udovoljim, iako me je želudac zaboleo od toliko hrane.
Kuhinja ponovo poče da se puni dok sam završavala. Nekolicina je imala jabuke u rukama svi su ih delili s nekim. Radoznale oči počeše da zagledaju izubijanu stranu mog lica.
- Zašto svi sad dolaze ovamo? — promrljah upitno. Napolju je bio mrak i vreme večere odavno beše prošlo.
Džejmi me pogleda u čudu na sekund. - Da čuju tvoje priče. — Ton njegovog glasa dodade reč naravno.
- Šališ se?
- Rekoh ti da se ništa nije promenilo.
Zurila sam okolo po uskoj prostoriji. Nisu svi bili prisutni. Doktor nije došao večeras, kao ni bilo ko od povratnika, što je značilo da nema ni Pejdž. Nije bilo ni Džeba, Ijana, Voltera. Još nekoliko ih je falilo: Trevis, Kerol, Rut En. Ali imala sam veću publiku nego što bih očekivala, da mi je uopšte bilo palo na pamet da će iko hteti da nastavi s uobičajenim posle tako neuobičajenog dana.
- Možemo li da se vratimo na Delfine, gde smo stali? - upita Ves, prekidajući moju procenu prostorije. Bilo mi je jasno da je preuzeo na sebe da pokrene razgovor, pre nego što je bio pre-terano zainteresovan za rodbinske veze na nekoj stranoj planeti.
Svi su me gledali s iščekivanjem. Po svemu sedeći, život se nije promenio onoliko koliko sam mislila.
Uzela sam pleh sa Viebovima iz Y\ajA"m'm ruku'i okrenula se da ga ubacim u kamenu furunu. Počela sam da pričam još uvek okrenuta leđima.
- Dakle... um... hmm... uh, treči par baba i deda... oni po tradiciji služe zajednici, kako to oni vide. Na Zemlji, oni bi bili hranitelji porodice, oni koji napuštaju dom i dobavljaju hranu. Uglavnom se bave zemljoradnjom. Uzgajaju organizme nalik biljkama koje muzu radi soka.
I život se nastavio svojim tokom.
Džejmi je pokušao da me odgovori od spavanja u hodn' s namirnicama, ali taj pokušaj beše mlak. Prosto nije bilo drugog mesta za mene. Tvrdoglav kao obično, insistirao je da moje mesto. Pretpostavila sam da se Džaredu to nije svidelo
ali pošto ga nisam videla te večeri niti sledećeg dana, nisam mogla da potvrdim svoju teoriju.
Ponovo sam se osećala neugodno obavljajući svoje uobičajene poslove, pored šest povratnika - baš kao kada me je Džeb prvi put naterao da se pridružim zajednici. Neprijateljski pogledi, tišina ispunjena gnevom. Njima je, međutim, bilo teže nego meni -ja sam bila navikla na to. Oni, s druge strane, uopšte nisu bili navikli na to kako su me svi ostali tretirali. Kada sam pomagala u branju kukuruza, na primer, i kada mi je Lili sosmehom zahvalila što sam donela praznu korpu, Endijeve oći su se iskolačile od iznenađenja. Ili kada sam čekala na red za kupanje s Trudi i Hajdi, Hajdi je počela da se igra s mojom kosom. Bila je sve duža, stalno mi je upadala u oči, i planirala sam ovih dana ponovo da je skratim. Hajdi je pokušavala da mi namesti frizuru, prebacujući pramenove tamo-amo. Brent i Aron - Aron je bio najstariji čovek koji je otišao u dugu poham, neko koga, koliko sam mogla da se setim, uopšte nisam videla ranije - izašli su i pronašli nas tako, Trudi kako se sme-je nekom blesavom čudu koje je Hajdi pokušavala da napravi na mojoj glavi, i obojica su pomalo pozeleneli u licu i prošli pored nas u tišini.
Naravno, takve sitnice su bile beznačajne. Kajl je sada lutao po pećinama, i premda mu je očito bilo naređeno da me ostavi na miru, njegov izraz lica je jasno govorio da mu je ta zabrana mrska. Uvek sam bila u društvu drugih kada sam se susretala s njim, i pitala sam se je li to jedini razlog što nije činio ništa više osim što me je mrko gledao i nesvesno stezao svoje debele prste u pandže. To me je navelo da ponovo osetim svu paniku koja je obeležila moje prve nedelje boravka ovde i možda bih joj podlegla - počela ponovo da se krijem, da izbegavam zajedničke prostorije - da mi nešto važnije od Kajlovih ubitačnih pogleda nije privuklo pažnju te druge noći.
Kuhinja se ponovo ispunila - nisam bila sigurna koliko je razlog bilo interesovanje za moje priče, a koliko za čokoladice koje je Džeb podelio. Odbila sam svoju, objašnjavajući nezadovoljnom Džejmiju da ne mogu da pričam i žvaćem u isto vre-me; slutila sam da će mi sačuvati jednu, tvrdoglav kao i uvek. Ijan se vratio u svoju vruću stolicu pored vatre, i Endi je bio tu -umornog pogleda - pored Pejdž. Niko od ostalih povratnika,uključujući Džareda, naravno, nije došao. Doca nije bio prisutan, i zapitala sam se da li je još uvek pijan, ili možda mamuran. I ponovo nije bilo Voltera.
Džefri, Trudin muž, te večeri me je prvi put nešto zapitkivao. Bilo mi je drago, iako sam se trudila da to ne pokažem, što se pridružio grupi ljudi koja me je podnosila. Ali nisam mogla valjano da odgovorim na njegova pitanja, što je bila šteta. Njegova pitanja bila su poput Docinih.
- Zaista ne znam ništa o lečenju - priznadoh. - Nisam otišla do Iscelitelja nakon... nakon što sam stigla ovde prvi put. Nisam bila bolesna. Sve što znam je da ne bismo izabrali neku planetu ako nismo u mogućnosti da održavamo tela domaćina u savršenom stanju. Ne postoji ništa što ne može biti isceljeno, od jednostavne posekotine i slomljene kosti do bolesti. Starost je sada jedini uzrok smrti. Čak i zdrava ljudska tela imaju svoj vek trajanja. A dešavaju se i nesreće, pretpostavljam, iako dušama ne često. Oprezni smo.
- Naoružani ljudi nisu nekakva nesreća - promrmlja neko. Vadila sam vruć hleb; nisam videla ko je progovorio, niti sam prepoznala glas.
- Da, to je istina — složih se mirno.
- Znači, onda ne znaš šta koriste za lečenje bolesti? - Džefri beše uporan. - Sta se nalazi u njihovim lekovima?
Zavrteh glavom. - Žao mi je, ne znam. To nije bilo nešto što me je zanimalo, kada sam imala pristup tim informacijama. Bojim se da sam to uzimala zdravo za gotovo. Dobro zdravlje se podrazumevalo na svakoj planeti na kojoj sam živela.
Džefrijevi crveni obrazi planuše više nego obično. Gledao je u pod, besno stisnutih usana. Čime sam ga uvredila?
Hit, koji je sedeo pored Džefrija, potapša ga po ruci. U prostoriji je zavladala napeta tišina.
- Uh... što se tiče Lešinara... - započe Ijan - reči su bile prenaglašene, namerno menjanje teme. - Ne znam da li sam propustio taj deo, ali ne sećam se da si ikada objasnila na koji način su bili „neljubazni"...?
To je bilo nešto što jesam objasnila, ali bila sam prilično sigurna da ga to zapravo ne zanima - to je prosto bilo prvo pitanje koje je mogao da smisli.
Moj nezvaničan čas okončao se ranije nego inače. Pitanja su bila spora, i većinu njih su postavili Džejmi i Ijan. Džefrije-va pitanja su sve ostale učinila ćutljivim i rasejanim.
-Pa, sutra moramo da poranimo, žanjemo šaš...- reče Dieb zamišljeno posle još jedne neugodne tišine, raspuštajući skup. Ljudi počeše da ustaju i da se protežu, sašaptavajući se ne baš opušteno.
- Sta sam rekla? - šapnuh upitno u Ijanovom pravcu.
- Ništa. Razmišljaju o smrtnosti. - Uzdahnuo je.
Moj ljudski mozak načini jedan od naglih skokova u razevanju koje oni nazivaju intuicijom.
- Gde je Vo\ter? - upitah, \oš uvek šapućući.
Ijan ponovo uzdahnu. - U južnom krilu. On... nije mu dobro.
- Zašto mi niko nije rekao?
-Nije ti bilo... lako u poslednje vreme, tako da... Nestrpljivo sam zavrtela glavom na taj znak pažnje. - Šta mu je?
Džejmi je sada bio pored mene; uzeo me za ruku.
- Volteru su neke kosti pukle, toliko su krte - reče tiho. -Doca je siguran da je rak - poslednja faza, tako kaže.
- Volt je sigurno već dugo prećutkivao da je u bolovima — dodade Ijan tmurno
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
Sponsored content




KomentarNaslov komentara: Re: 30.Prosvetljenje   

Na vrh Go down
 
30.Prosvetljenje
Na vrh 
Stranica 1/1

Permissions in this forum:Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
The Host Balkan  :: Kanta :: Kanta-
Idi na: